nesxto staro...aLi meni jako drago...Vristim do neba za nas

....Tapkam u mestu. Danima. Mozda umisljam. Mozda. Ne ocajavam. Naprotiv. S nevidjenom upornoscu, s neprekidnim prilivom snage koju crpim iz peta, guram, kopam, svim silama se borim da izadjem iz toga; debelo ostecena, na ovaj ili onaj nacin, sa teskim mentalnim i emotivnim posedicama, nekako sam izbujala, dopuzala do svetlosti, zaradovala se, upravila....i sudarila se sa iscerenim Cuvarima koji su me raspalili cizmom posred face, sadisticki se smejuci mojoj naivnosti: ovo je bila samo predstava za Gospodare pakla, malo su se zabavljali, zajebavali se sa mnom, pustili me da se ponadam, da prekoracim prag, sad - mars nazad. Grubo su me sutnuli, katapultirali me ponovo u srediste mraka, u srce tame.
Ovaj reprizni pakao ne mogu da podnesem. Niti vidim razloga zasto bih.
Bezim iz njega, bez mira u srcu.
Tako docekam ponoc, pa se premestam za radni sto, palim kompjuter i pokusavam da zapocnem......sta? Pravljenje mentalnog inventara....
Osvetljena plavicastom svetloscu monitora kao krivac zurim u kursor koji ravnodusno pulira u mestu (za razliku od mog srca koje cekica, kao da treba da polozim najvazniji test u zivotu), dok ga prvo slovo ne pogura napred, u belinu ekrana. Ali, i moje reci tapkaju u mestu. Samo vreme curi, ravnomerno i neumoljivo jednolicno, kroz svaku pukotinu i supljniu tog tapkanja.
Zamisljam kako se sati odlivaju u vasionsku kolektor za skupljanje protracenog vremena. Odakle ce se mozda vratiti na reciklazu. Ili nece. Ko zna?
Zato sumnje i dileme treba zipovati i pohraniti ih negde, pa ako se posle dugog vremena ispostavi da je u pitanju stvarno tezak, nepopravljivi bedak, nesto poput idejnog nuklearnog otpada koji ni najveci ocajnik ne bi mogao da reciklira u nesto bolje, upotrebljivije, lepse, ako zaudara na mrtvacku razocaranost, onda ih treba trajno unistiti. Nekim specijalnim uredjajem za brisanje sadrzaja.
Volela bih da takav uredjaj postoji. Voela bih da misem markiram poslednjih osam meseci, da ih zacrnim, i pritisnem neko vremensko delete dugme. Da jednostavno nestanu, jednim potezom.
Izvukla sam se...
I ponovo potonula, tek sto sam udahnula vazduh..... osecanja ne staju u pojmove, ona ih uveliko nadilaze.