PRVI SVETSKI RAT

Srbija u Prvom svetskom ratu

Kraljevina Srbija ratovala je protiv Austro-Ugarske i drugih Centralnih sila od 28. jula 1914. kada joj je austro-ugarska vlada objavila rat pa sve do završetka Prvog svetskog rata 1918. godine. Prve godine rata Srbija je potukla austrougarsku Balkansku vojsku. Naredne godine njena vojska suočila se sa Trojnom invazijom . Ne želeći da se preda srpska vojska se povukla preko Albanije. Evakuisana je na Krf gde se odmorila, naoružala i reorganizovala. Odatle je prebačena na Solunski front gde je već 1916. godine zabeležila uspehe. Posle dugog zatišja borbe za probijanje fronta počele su septembra 1918. godine. Srpske i druge savezničke snage probile su front i ubrzo je Bugarska prinuđena na predaju. Srpska vojska nezadrživo je napredovala i 1. novembra 1918. oslobođen je Beograd. Zahvaljujući srpskim vojnim pobedama i diplomatiji stvorena je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca.
Veliku pobedu u Prvom svetskom ratu Srbija je nesrazmerno skupo platila: tokom rata izgubila je 1.300.000 stanovnika što je činilo 33% populacije ili čak 60% muške populacije.

Uvod u rat

Sarajevski atentat
Na Vidovdan 28. juna 1914. godi
ne u Sarajevu je ubijen austrougarski nadvojvoda (erchercog) Franc Ferdinand. Pošto je na prestolonaslednika najpre bacio bombu omladinac Nedeljko Čabrinović, ali je nadvojvoda tog puta ostao nepovređen, nepun sat kasnije je iz revolvera ispalio dva hica Gavrilo Princip i usmrtio nadvojvodu i greškom njegovu suprugu Sofiju vojvodkinju Hoenberg. Oba atentatora su odmah bila uhvaćena.

Sledećih dana policija je uhapsila još trojicu njih: Trifka Grabeža, Vasu Čubrilovića i Cvetka Popovića. Muhamed Mehmedbašić uspeo je da pobegne i da se prebaci u Crnu Goru. Optužnica je podignuta protiv 25 lica. Svi uhapšeni bili su austrougarski državljani. Po nacionalnosti najveći broj njih bili su Srbi ali je bilo i Hrvata. Istraga je utvrdila da je trojicu atentatora odredio Danilo Ilić ali i da su ostala trojica, među njima i Gavrilo Princip, došli nedavno iz Beograda gde su se odlučili da ubiju nadvojvodu. Tamo su se povezali sa izbeglicom iz Bosne Milanom Ciganovićem a preko njega sa četničkim vojvodom i majorom srpske vojske Vojislavom Tankosićem. Od njih su dobili oružje i uz njihovu pomoć su se prebacili preko granice. Međutim Princip, Čabrinović i Grabež su odlučno tvrdili i u istrazi i pred sudom da su potpuno samostalno i iz nacionalnih i patriotskih uverenja došli na misao da ubiju nadvojvodu.

Austrougarski istražni organi na svaki način su pokušavali da povežu atentatore sa srpskom vladom. Ministarstvo spoljnih poslova u Beču poslalo je svog zvaničnika Fridriha fon Viznera u Sarajevo da prikupi sve kompromitujuće činjenice koje povezuju atentat i srpsku vladu ali je fon Vizner 13. jula 1914. mogao da telegrafiše jedino to da nacionalni pokret u Bosni i Hercegovini podržavaju neke organizacije iz Srbije koje srpska vlada toleriše ali da "nije moguće dokazati učešće srpske vlade u atentatu, u njegovoj pripremi, ili u obezbeđenju oružja", štaviše da za tako nešto "nema mesta čak ni za sumnje" pošto postoji "mnogo više razloga za tvrdnju da je to isključeno".

Reakcija srpske vlade
Držanje zvanične Srbije posle prvih vesti o sarajevskom atentatu bilo je u skladu sa uobičajnim reagovanjima u tim prilikama ali i sa izvesnom žurbom da se susednoj sili predoči kako vlada u Beogradu ne samo što žali već i osuđuje učinjeni zločin. Srpski poslanik u Beču Jovan M. Jovanović telegrafisao je u Beograd u 19:16 časova; ona je u 22:30 časova odgovorila i naložila Jovanoviću da izjavi u ime kraljevske vlade ministru inostranih dela najdublje saučešće. Takođe predstavnici vlade odmah su izjavili saučešće austrijskom poslaniku u Beogradu. Kako je Nikola Pašić bio radi agitacije u unutrašnjosti zemlje saučešće su izjavili ministar pravde i načelnik ministarstva inostranih dela. Takođe su bile prekinute vidovdanske svečanosti i naređena je dvorska žalost. Srpski poslanik je 30. juna izjavio da će srpska vlada izručiti sve atentatore i saučesnike ukoliko se utvrdi da se nalaze u Srbiji.

Julski ultimatum
Jovan M. Jovanović se u Beču uzalud trudio da ospori optužbe protiv svoje zemlje i da deluje u pravcu smirivanja tenzija. Kada su 2. jula prenesena tela ubijenih, nadvojvode i njegove supruge, u Beč spuštena je u njegovom stanu zastava na pola koplja. Prve nedelje jula ni po čemu nisu nagoveštavale ono što se spremalo. Oba cara, njihovi ministri i drugi činovnici otišli su na odmor, nemačka štampa je prestala da napada Srbiju, jedno vreme nije bilo demonstracija u Austro-Ugarskoj. Ubrzo se čulo da se baron Gizl vraća u Beograd na svoje mesto austrougarskog poslanika pa je ova vest primljena sa olakšanjem. Ipak, sve su ovo bile varke političkih i vojnih vrhova Austrije i Nemačke kojima su oni hteli da dobiju na vremenu za pripremu i kako bi mogli da iznenade neprijatelja. Znajući da mogu da izvrše mobilizaciju i koncetraciju snaga znatno pre Francuza, a neuporedivi pre Rusa, Nemci su hteli da jednim munjevitim prodorom kroz Belgiju za nekoliko nedelja bace Francusku na kolena a da potom pregrupišu armije i nanesu odlučujući poraz Rusiji.

Poslanik Gizl je 23. jula 1914. u 18 časova predao ultimativnu notu zastupniku srpskog predsednika vlade Lazaru Pačuu, ministru finansija. Odgovor je izričito tražen u roku od 48 časova. Trenutak predaje je bio određen željom Beča da se sačeka odlazak francuskog predsednika republike iz Rusije, gde je boravio u zvaničnoj poseti, pošto se želelo sprečiti francusko-rusko savetovanje na najvišem nivou povodom ultimatuma Srbiji. Tekst ultimatuma predat je ostalim velikim silama 24. jula ujutru kako bi se skratilo njihovo vreme za reakciju.

Uz opširnu optužbu Srbije, izloženu oko osnovne teze da se ideja o atentatu rodila u Beogradu, da su oružje i municiju dali oficiri i činovnici članovi narodne odbrane i da su prebacivanje u Bosnu izvele starešine srpske pogranične službe, ultimativni zahtev je izložen u deset tačaka. Od vlade Srbije se tražilo da zabrani sve publikacije koje pišu protiv Austro-Ugarske i svojom opštom tendenciju ugrožavaju njen teritorijalni integritet; da odmah raspusti Narodnu odbranu i slična udruženja i da spreči da one nastave svoj rad pod drugim imenom i u drugom vidu; da iz javne scene u Srbiji izbaci sve ono što predstavlja propagandu protiv austro-Ugarske; da iz službe ukloni sve oficire i činovnike koji su protiv Austro-Ugarske; da prihvati saradnju organa carsko-kraljevske vlade u ugušivanju subverzivnog pokreta upravljenog protiv teritorijalnog integriteta Carstva; da otvori istragu proti učesnika u Sarajevskom atentatu i da prihvati da u ovoj istrazi učestvuju organi Austro-Ugarske; da odmah uhapsi Vojislava Tankosića i Milana Ciganovića; da spreči pomaganje nedozvoljene trgovine oružja preko granice; da otpusti i strogo kazni pripadnike pogranične službe koji su pomogli prebacivanje atentatora; da objasni izjave srpskih visokih činovnika protiv monarhije date protiv 28. juna; Da obaveštava carsko-kraljevsku vladu o ispunjenju ovih zahteva.
Ceo ultimatum je očevidno težio da ponizi Srbiju ali da i suštinski naruši njenu samostalnost i državnost. Ovo se naročito odnosi na tačke pet i šest ali i na tačku deset. Čitajući 24. jula ultimatum Srbiji britanski državni sekretar za spoljne poslove Edvard Grej je odmah rekao carsko-kraljevskom ambasadoru da je to najužasniji dokument koji je jedna država ikad uručila nekoj drugoj državi i pri tom je ukazao na tačku pet. Čim je saznao za sadržaj ove note ruski ambasador u Beču je pohitao da upozori grofa Berhtolda da je reč o zahtevima koje ne može da prihvati jedna ustavna država. Srpska vlada se sastala iste večeri kada joj je ultimatum upućen i mogla je samo da zaključi da ne ostaje ništa drugo nego da se gine. Gledište Srbije preme ultimatumu najbolje pokazuju lično pismo regenta Aleksandra ruskom caru Nikolaju II upućeno 24. jula:

Srpski odgovor i objava rata
Srpski odgovor je bio gotov tek posle 17:30 časova 25. jula. Napisali su ga Nikola Pašić i Stojan Protić. U svakom slučaju odgovor je uručio lično predsednik vlade Nikola Pašić malo pre šest časova. Baron Gizl je primetio da odgovor nije zadovoljavajući a samo što se Pašić vratio u ministarstvo inostranih dela stiglo je baronovo pismo u kome je poslanik naveo da Srbija nije na odgovarajući način odgovorila na zahteve carsko-kraljevske vlade i da su odnosi između država prekinuti. Odmah potom baron Gizl i osoblje poslanstva napustilo je Beograd i otišlo je u Zemun. Već je bila pripremljena evakuacija arhive . Odgovor vlade Srbije bio je krajnje popustljiv i dostojanstven. Bili su prihvaćeni svi zahtevi osim onaj u tački šest ali je i kod te tačke ponuđena arbitraža suda u Hagu ili komisije velikih sila. Saopšten svetu ovaj odgovor je primljen kao primer diplomatske veštine i krajnje popustljivosti. Zadovoljan je bio čak i nemački kajzer Viljem II Nemački. Ipak nemački vojni i politički krugovi samo su čekali povod da napadnu Rusiju. Sa nestrpljenjem su očekivali vest o ruskoj mobilizaciji. U Dvojnoj monarhiji takođe nisu vodili računa o sadržaju odgovora: imali su formalan izgovor da srpska vlada nije prihvatila svako slovo ultimatuma i trebalo je još samo da objaviti rat. Za to im je trebalo još dva dana

Ratne proklamacije
Dan nakon objave rata objavljen je ratni proglas austrougarskog suverena Franca Josifa I narodima monarhije u kome je stajalo da smutnje jednog mržnjom ispunjenog neprijatelja nateruju Monarhiju da se lati mača u cilju odbrane svoje časti, svog ugleda i ranga velike sile i svog integriteta. Dalje je Srbija optužena da potkopava poredak na jugoistoku Monarhije pa da je carsko-kraljevska vlada pošto je pokušala da na miran način reši spor notom od 23. jula prinuđena da otpočne rat.
Crna Gora je stala uz Srbiju a njen kralj Nikola I Petrović obratio se proglasom narodu 6. avgusta.
Tri proglasa donela su tri sasvim oprečna sadržaja. Proglas Franje Josifa optuživao je Srbiju za višegodišnju zavereničku akciju protiv Monarhije, a Crnu Goru potpuno mimoilazio. Proglasi regenta Aleksandra i kralja Nikole optuživali su Monarhiju da već tokom dugog istorijskog perioda sprečava razvitak srpskog naroda, odnosno po crnogorskom tekstu jugoslovena uopšte. Prvi proglas je tumačio objavu rata kao prirodnu posledicu zavereničkog delovanja, dva druga proglasa tumačila su istu tu objavu rata kao deo već započetog istorijskog procesa sputavanja Srba. Franja Josif pozivao se pravom velike sile da ratom štiti svoje interese i integritet, dok su Aleksandar i Nikola pozivali narod na odbranu od neprijatelja.

Vojske
Austro-Ugarska je želela lokalizovani sukob sa Srbijom ali je takav sukob trajao samo tri dana jer je objava rata od 28. jula 1914. prouzrokovali oružani sukob širokih razmera. U Londonu i Petrogradu tražili su i posle 28. jula način da se sukob ne proširi pa su pretpostavljali da će Srbi prepustiti neprijatelju Beograd i da će nakon toga sukob preći u nadležnost konferencije velikih sila. U Berlinu su samo čekali da dobiju vest o opštoj mobilizaciji u Rusiji pa da započnu neprijateljstva. Čim je ta vest stigla počelo je upućivanje ultimatuma i objavljivanje rata-Rusiji je rat objavljen 1. avgusta a Francuskoj 3. avgusta a Belgiji 5. avgusta. Dalje je delovao automatizam saveza.

Srbija nije imala ugovorenih obaveza po kojima bi za nju automatski nastao casus foederis ali je ona time što je bila napadnuta i što je taj napad lančano izazvao uključenje u rat velikih sila i više drugih državapostala deo ovog sistema objava neprijateljstava pa je 6. avgusta objavila rat Nemačkoj, saveznika sile koja je nju napala. Crna Gora, kao tradicionalan srpski saveznik, proglasila je opštu mobilizaciju 28. jula ujutro a narodna skupština ja na vandrednoj sednici od 1. avgusta zahtevala da se odmah objavi rat Austro-Ugarskoj. Diplomatski odnosi prekinuti su 5. avgusta, 6. avgusta je objavila rat a 7. su otpočele operacije crnogorske vojske.

Austrougarska vojska na Balkanu
Austrougarskim ratnim planom koji je u osnovnim crtama razrađen još 1909. godine bile su predviđene operacije na dva fronta: prema Rusiji na istoku (slučaj R) i prema Srbiji i Crnoj Gori na Balkanu (slučaj B). Prema tom planu celokupne kopnene snage Monarhije (1.100 bataljona, 425 eskadrona i 483 baterije, ne računajući tvrđavske) podeljene su u tri velike grupe:

* Ešalon A: 28 i po pešadijskih i 10 konjičkih divizija kao i 21 landšturmska brigada), namenjen je isključivo za dejstvo na Istočnom frontu protiv Rusije
* Minimalna grupa Balkan: 12 pešadijskih i 8 landšturmskih i marševskih brigada predviđena je za defanzivne operacije prema Srbiji i Crnoj Gori
* Ešalon B: 12 pešadijskih i 1 konjička divizija i 6 brigada. Imao je dvostruku ulogu-da se ukoliko Rusija stupi u rat krene za ešalonom A i pomogne njegove operacije u Galiciji; ukoliko pak Rusija ne stupi u rat da zajedno sa Minimalnom grupom Balkan vodi ofanzivne operacije protiv Srbije i Crne Gore.

Mada je Rusija odmah objavila mobilizaciju radi zaštite Srbije, komandant austrougarske balkanske vojske general Poćorek, obavešten da su Srbija i Crna Gora potpuno iscrpljene u prethodnim ratovima, odlučio je da sa snagama predviđenim za defanzivu krene u ofanzivu. Iako ovakav potez nije predviđen ratnim planom Vrhovna komanda se sa njim složila jer nije verovala da će se Rusija zastrašena od Nemačke neodložno umešati. Sa druge strane računalo se da će snage Balkanske vojske brzo pregaziti Srbiju i na taj način omogućiće ešalonu B da na vreme (18. dana mobilizacije) otpočne transportovanje svojih trupa u Galiciju, a u isto vreme to će ubrzati odluku Bugarske da stupi u rat na strani Centralnih sila. U duhu ovih predviđanja izvršena je sledeća koncentracija austrougarske Balkanske vojske i ešalona B:

* 2. armija (4, 7 i 9 korpus), generala Bema Ermolija, prikupljena je u Sremu i Banatu gde je prema početnom operacijskom planu trebalo da ostane do 18. avgusta kada je bilo predviđeno da se transportuje u Galiciju. Do tada mogla se upotrebiti za demonstrativna dejstva protiv Srbije.
* 5. armija (8. i 13. korpus) kojo je komandovao general Liberijus fon Frank grupisana je na prostoru Bijeljina, Zvornik, Brčko sa zadatkom da 12. avgusta izjutra forsira Drinu a potom preduzme energično nadiranje ka Valjevu i da ga zauzme najkasnije do 18. avgusta. Jedna divizija ove armije trebalo je da nastupa uz dolinu Drine prema Ljuboviji radi sadejstva sa levim krilom 6. armije
* 6. armija (15. i 16.korpus) pod neposrednom komandom komandanta Balkanske vojske generala Oskara fon Poćoreka koncentrisana na prostoru Vlasenica, Rogatica, Kalinovik, Sarajevo, trebalo je da pređe u ofanzivu tek kada 5. armija zauzme Valjevo i stvori povoljnu operacijsku osnovicu za vojničku šetnju do Niša. Njene trupe trebale su da nadiru ka Užicu i Pljevljama a samo dve brigade su ostavljene za odbranu Boke Kotorske i Hercegivine.

Komandant austrougarske Balkanske vojske bio je general Oskar fon Poćorek, vrhovni komandant svih operativnih snaga nadvojvoda Fridrih a načelnik štaba Vrhovne komande general Konrad fon Hecendorf.
Austrougarsko komandovanje je svoje operativne zamisli planiralo na pogrešnoj pretpostavci da je borbena vrednost srpske i crnogorske vojske slaba te je loše, vremenski i prostorno, uskladila dejstvo svojih armija pružajući mogućnost srpskim armijama da ih potuku. Umesto na nadire dolinom Vlike Morave njena ofanziva je bila planirana iz Bosne na teško prohodnom terenu punom planinskih barijera. Zbog toga koncentracija Balkanske vojske nije odgovarala ni njenom zadatku, ni geografsko-strategijskoj situaciji, ni načelu ekonomije snaga.

Cerska bitka
U noći između 15. i 16. avgusta 1914. godine 2. prekobrojni puk Kombinovane divizije kod Tekeriša je započeo bitku koja se 16. avgusta rasplamsala na padinama Cera a koja se 20. avgusta završila potpunim austrougarskim porazom i proterivanjem neprijatelja iz zemlje. Za ovu pobedu general Stepa Stepanović je dobio vojvodski čin. Njegova glavna zasluga je u tome što je uvideo strategijski značaj Cera i što je samoinicijativno neredio zaposedanje vrha Kosanin grad trupama Kombinovane divizije. U ovim borbama austrougarks vojska je imala 23.000 mrtvih i ranjenih i oko 4.000 zarobljenih oficira i vojnika dok je srpska vojska imala 16.000 izbačenih iz stroja. Pobeda srpske vojske na Ceru bila je ujedno prva saveznička pobeda u Prvom svetskom ratu.

Kolubarska bitka
Istog 3. decembra srpska 1. armija je sa položaja zapadno od Gornjeg Milanovca iznenada prešla u protivnapad. General Živojin Mišić njen komandant od 15. novembra brzim odstupanjem je skratio liniju fronta, pružio vojnicima vreme za predah, na miru je primio i rasporedio artiljerijsku municiju koja je stigla iz Grčke i odlučio se za protivudar. Po naredbi vojvode Putnika i vojvoda Stepanović i general Jurišić-Šturm izdali su naređenja svojim armijama da krenu u napad. Time je počela druga ofanzivna faza bitke u basenu Kolubare. Austrougrski front se pokolebao a zatim raspao. Do tada pobednička carsko-kraljevska vojska sada je bežala sa srpske teritorije. Mnogi su pali u zarobljeništvo a oni koji su umakli zauztavljali su se daleko iza svojih polaznih položaja u Bosni. Izbijanjem 1. armije i Užičke vojske na desnu obalu Drine i Save i oslobođenjem Beograda 15. decembra 1914. godine pobedonosno je završena velika Kolubarska bitka u kojoj je srpska vojska zarobila 323 oficira i 42215 podoficira i vojnika i zaplenila 43 zastave, 142 artiljerijska oruđa, 71 mitraljez, 60000 pušaka, 2 aviona, 3500 kola sa municijom i drugim ratnim materijalom, 4000 konja i mnoštvo druge ratne opreme i materijala.
Blistava pobeda srpske vojske na Kolubari bila je epilog njene višemesečne borbe sa tehnički nadmoćnijim protivnikom. Po rečima vojvode Putnika u ovoj borbi neprijatelj je „potučen, rastrojen, pobeđen i definitivno oteran sa srpske teritorije“.
Vesti o preokretu na Balkanskom frontu odjeknule su širom sveta. Nemačke novine su pisale: „Srbija je još jednom vaskrsla iz groba Kosova polja. I iz kolubarskog vrela crpće tokom čitavog jednog veka gordu hrabrost za najveće bitke.“ Živojin Mišić je unapređen u čin vojvode a način na koji je vođena Kolubarska bitka ušao je u vojne udžbenike.

Zločini nad srpskim civilima
Svi upadi austrougarskih snaga u Srbiju bili su praćeni okrutnim ponašanjem prema civilima iako su na zauzetim teritorijama ostala samo nejač pa i ona u srazmerno malom broju jer je stanovništvo u masama bežalo zajedno sa svojom vojskom koja se povlačila. Ova pojava bila je nastavak antisrpske histerije koja je počela odmah nakon sarajevskog atentata masovnim antisrpskim demonstracijama. Ipak treba napomenuti da ekstremne desničarske snage u Austriji jesu nametale ekstremnu politiku prema Srbima ali je stajala i činjenica da se Austro-Ugarska nije mogla pouzdati u vernost svojih jugoslovenskih podanika, naročito Srba.

Povlačenje vojske i naroda
Srbi pod stalnim pritiskom neprijateljskih snaga odstupaju korak po korak. Mesec dana nakon početka invazije napadači su mogli da konstatuju da su napredovali ali i izgubili petinu snaga. Za to vreme situacija na makedonskom bojištu je postala kritična. Bregalnička divizija I poziva nije mogla da zaustavi daleko nadmoćniju bugarsku 2. armiju pa su Bugari 19. oktobra izbili na Vardar, 22. oktobra zauzeli Skoplje a 26. oktobra pošto su pobunjeni Albanci ugrozili Srbe s leđa lako zauzeli strateški važnu Kačaničku klisuru. Na ovaj način odsečena je veza Srba sa Egejskim morem. Pripretila je velika opasnost snabdevanju. Ipak postojala je nada u Savezničke snage u Solunu i doista francuske snage su krenule dolinom Vardara ali ovaj manevar ostao je bez vojnog značaja. Saveznici su obećavali Srbiji korpus od 150.000 ljudi ali zbog neslaganja u njihivim vrhovnom komandovanju do ove pomoći nije došlo.
Desetine hiljada nejači povlačilose zajedno sa vojskom. Ruski poslanik javljao je da Srbija predstavlja pokretnu masu izbeglica. Ovoliki broj izbeglica zakrčio je i onako slabe saobraćajnice pa je povlačenje vojske bilo izuzetno otežano.
Srpski zvaničnici delili su sudbinu svoga naroda. Na liniji fronta bili su komandanti armija pa čak i ostareli kralj Petar. Zanimljivo je da je neprijatelj potppuno pogrešno razumeo pojavu srpskog kralja na frontu. Došavši polovinom novembra u Berlin Ištvan baron Burijan je rekao kancelaru fon Betman-Holvegu da je srpski kralj primećen blizu fronta i da lično smatra da je to znak da kralj hoće da se preda. Aristokrati Dvojne monarhije jednostavno nisu mogli da shvate da se s one strane fronta u istom rovu bore i seljak i kralj. Svi su očekivali da se pojave srpski parlamentarci i da traže mir pa čak i sile Antante ali na sednici vlade u Kruševcu od 29. oktobra 1915. zaključeno je da se ima istrajati do kraja u dosadašnjoj politici. Srpska vojska i narod slili su se na Kosmet.

Povlačenje preko Albanije
Vlada i Vrhovna komanda odlučile su da se vojska povuče na obalu Albanije i odatle evakuiše i s tim u vezi su obavestile saveznike da blagovremeno upute hranu i opremu. Pašić je telegrafisao srpskim poslanicima na strani: „nakon povlačenja mi ćemo za mesec dana imati vojsku od 250.000 ljudi, dobro opremljenu, obučenu i naoružanu i koja će moći, u društvu sa Saveznicima, ne smo isterati neprijatelja već ga i uništiti“. U naredbi Vrhovne komande od 25. novembra 1915. stoji: „Nastao je trenutak kada se sticajem prilika moramo povlačiti kroz Crnu Goru i Albaniju... Kapitulacija bi bila najgore rešenje, jer se njome gubi država... Jedini spas iz ove situacije je povlačenje na jadransko primorje. Tu će se naša vojska reorganizovati... te ćemo opet predstavljati jednu činjenicu s kojom će saveznici morati računati. Država nije izgubila svoje biće, ojna i dalje postoji, iako na tuđem zemljištu, doklegod je tu vladalac, vlada i vojska ma kolika njena jačina bila“. Izvlačenje kroz Albaniju ostalo je u srpskoj tradiciji zapamćeno kao Golgota Srbije. Vlada je stigla u Skadar 28. novembra a Vrhovna komanda 6. decembra. Sa vojskom je preko Albanije krenuo i jedan broj civila, većina političkih prvaka i profesora univerziteta. Bio je to još jedan znak patriotizma. Postojale su tri linije povlačenja. Duž njih ostalo je desetine hiljada mrtvih od gladi, iznemoglosti i arnautskih kuršuma.

Mojkovačka bitka
S malaksavanjem otporne snage srpske armije neprijateljskom pritisku je sve više bila izložena Crna Gora. Austrougarska 3. armija otpočela je 5. januara opšti napad na crnogorsku vojsku. Iako u izuzetno teškom položaju Crna Gora je bila svoje najsjajnije bitke. U sektoru Mojkovca austrougarske trupe su počele napad 5. januara a 6. su prešle u napad svim snagama pa su do kraja dana napravile veći prodor u odbrambrenim položajima Sandžačke vojske. Divizijar serdar Janko Vukotić donosi na Božić 7. januara istorijsku odluku: ne povlačiti se, ne čekati neprijatelja već napasti. U zoru 7. januara napad je otpočeo Uskočki bataljon i odmah za njim Kolašinska brigada. U borbi koja je trajala od zore do sumraka sandžačka vojska ne samo što je odbacila neprijatelja već ga je tako potukla da mu je oduzela svaku ofanzivnu snagu. Time dostignutu granicu između Berana i Andrijevice, u sektoru Mojkovca i na reci Tari držali su sve do 18. januara kada im je naređeno da se predaju. Na Lovćenskom frontu situacija je stajala drugačije: višestruko nadmoćne (u ljudstvu 6:1) austrougarske trupe posle krvave borbe zauzele su Lovćen 11. januara. U celini uzev crnogorska vojska se pokazala dorasla iskušenjima što se ne može reći i za organe vlasti. Odbijajući da naredi povlačenje vojske zajedno sa Srbijancima kralj je napustio zemlju 19. januara ne ostavivši nikakve instrukcije za dalji rad. Krnja vlada je odlučila da obustavi otpor 20. januara. Tog dana je general Konrad proročki pisao baronu Burijanu da treba računati kao s verovatnim da će Crnogorci povesti gerilsku borbu.

Srpska vojska na Krfu
Masa izbeglica nalazila se na kraju fizičkih i psihičkih snaga. Iskrcavanje na Krf opisao je francuski očevidac: „Svi uopšte behu potpuno iscrpeni, strahovito mršavi. Jadni Srbi. Izlazili su iz čamaca pridržavani od mornara i šesera, penjući se teško uz brdo podupirajući se puškama i najzad se survavali potpuno iscrpeni, gotovo besvesni“. Izmučene srpske vojnike svakodnevno je kosila smrt. U početku je bilo prosečno 120 smrtnih slučajeva dnevno. Bolesnici su radi izolacije i lečenja bili skupljeno na ostrvu Vidu ali na njemu se odigravala takva agonija da je među Srbima ostrvo postalo poznato pod imenom „ostrvo smrti“. Ipak nesreća nije mogla biti beskrjna: meteorološke prilike su se popravile, stizalo je sve više hrane i opreme i Srbi su se sve više oporavljali. Na Krfu je srpska vojska bila reorganizovana, ali tako da je u suštini zadržala ranije ustrojstvo. Po ukazu od 27. februara 1916. glavninu srpske vojske činile su: 1. armija pod komandom pukovnika Miloša Vasića, sastavljanje od Moravske i Vardarske divizije; 2. armija pod komandom vojvode Stepe Stepanovića sastavljena od Šumadijske i Timočke divizije i 3. armija pod komandom generala Jurišića-Šturma koju su činile Dunavska i Drinska divizija. Samostalna je bila Konjička divizija pod komandom generala Đorđa Đorđevića.Saveznički general Žofr je povlačenje srpske vojske okarakterisao kao ,,Nešto najstrašnije što je istorija do tad zabeležila".

Prebacivanje na Solunski front
Prebacivanje manjih jedinica počelo je već u martu 1916. dok je najveći deo počeo da se prebacuje sredinom aprila. Transport je izveden u francuskoj organizaciji i pretežno njenim brodovima. Transport je tekao savršeno i nije potopljen nijedan brod. U logorima na Halkidikiju koje su prethodno pripremili Francuzi početkom juna bilo je koncentrisano do 127.000 ljudi da bi ih u junu-julu bilo 152.000. U junu i julu zauzeli su položaje između Kožufa do Lerina.

Borbe 1916. godine
Pošto su saveznici privoleleli Rumuniju da napadne Austro-Ugarsku pripremana je ofanziva na Solunskom frontu. Centralne sile prozrele su savezničke namere i odlučile se za napad. Bugari su 17. avgusta 1916. krenuli u ofanzivu i potisli su 3. srpsku armiju. Saveznički kontranapad otpočeo je 14.septembra. Srpska armija razbila je Bugare u bici kod Gorničeva i naterala neprijatelja na odstupanje. Drinska divizija vodila je krvave borbe oko Kajmakčalana koji je zaposela 30. oktobra čime je srpska vojska zakoračila na teritoriju svoje države. U luku Crne reke 1. armija ostvarila je značajnu pobedu pa su se Bugari povukli 40 kilometara što je za posledicu imalo oslobođenje Bitolja. U ovim borbama Srbi su imali 28.000 vojnika izbačenih iz stroja a Bugari i Nemci 75.000. Nakon ovih borbi front se stabilizovao a zatišje je potrajalo sve do 1918. godine.

Srpske žrtve
Srbija je pretrpela ogromne gubitke za vreme rata. Veliki broj Srpskih vojnika umro je u ratu. Broj vojnika pao je sa 420.000 na 100.000 u vreme osvajanja.

Kraljevina Srbija izgubila je 450.000 vojnika i 650.000 građana - većina zbog epidemija, nedostatka hrane itd. što je bilo 30% njenog celog stanovništva. Ovo je bila demografska katastrofa koja je i danas vidljiva.

TOLIKO SAM "ISKOPAO SA NETA"!!!

Kraljevine Srbija i Crna Gora u Prvom svetskom ratu [uredi]

Srpsko - austrougarski odnosi pred izbijanje rata [uredi]

U godinama pred Prvi svetski rat Srbija formalno nije bila članica nijedne od suprotstavljenih koalicija, ali je posle Majskog prevrata iz 1903. godine, kada je došlo do smene dinastija, nastojala da se u potpunosti oslobodi austrougarske hegemonije. U tom stremljenju Srbija je prirodan oslonac nalazila u Rusiji, samim tim i u ostalim članicama Antante, pa je nova srpska spoljna politika za Austro-Ugarsku bila potpuno neprihvatljiva. Iz toga se rodio sukob i zbog njega će Srbija biti uvučena u Prvi svetski rat.

Srbija je držala centralni deo Balkana, sa strateški važnim dolinama reka Morave i Vardara. Lako je preko stare Raške mogla da se spoji sa Crnom Gorom i izbije na obale Jadranskog mora. Vladajući krugovi u Beču posebno su se plašili pijemontske uloge Srbije prema srpskom i ostalom južnoslovenskom stanovništvu u Bosni i Hercegovini i Austro-Ugarskoj Monarhiji. Zato je austrougarska politika prema Srbiji u osnovi, imala radikalne namere: uništiti samostalnost srpske države. Od aneksije Bosne i Hercegovine, 1908. godine, počeli su da se razmatraju planovi o podeli Srbije ili o bitnom smanjivanju srpske teritorije.

Sarajevski atentat [uredi]

Tokom proleća 1914. godine, nemačke militarističke krugove sve je više hvatala nervoza, jer se činilo da vreme radi za Antantu. Iz Pariza i Petrograda dolazile su vesti da su Francuska i Rusija sve spremnije za rat i bilo je sasvim jasno da Antanta ostaje složna i da postaje sve jača. Željeni rat za svetsku premoć mogao je u budućnosti da bude samo jš neizvesniji. Austro-Ugarska je zapadala u sve oštrije sukobe sa Italijom, koja se rukovodila samo svojim najužim interesima i Rumunijom, koja je sve više klizila ka Antanti. Ubrzanje rata postalo je imperativ za vladajuće nemačke krugove.

Kako se bližilo leto, sve se više govorilo o Srbiji kao o zemlji koja ugrožava interese Centralnih sila. Čekao se povod koji bi bio dobar za mobilizaciju nemačkog javnog mnjenja, kao i za propagandni rat u inostranstvu i diplomatske manipulacije.
Франц Фердинанд
Franc Ferdinand
Гаврило Принцип у затвору
Gavrilo Princip u zatvoru

Povod za izbijanje Prvog svetskog rata desio se na pravoslavni praznik Vidovdan, 28. juna 1914. godine, u Sarajevu (glavnom gradu Bosne i Hercegovine), kada je Gavrilo Princip, pripadnik tajne terorističke organizacije Mlada Bosna, ubio prestolonaslednika Austro-Ugarske Monarhije nadvojvodu Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju. Mada zvanična Srbija nije imala ništa sa organizovanjem atentata, jer zbog velike iscrpljenosti u balkanskim ratovima, nije bila spremna za rat, bečki dvor je optužio srpsku Vladu za organizovanje atentata i ubistvo Franca Ferdinanda.

Ni u Beču ni u Berlinu smrt austrougarskog prestolonaslednika nije izazvala iskreno žaljenje, ali je odmah bila shvaćena kao dobar povod za početak već dugo nameravanog rata. Ko je stvarno organizovao atentat i da li je za njega bila odgovorna srpska Vlada , nije previše zanimalo one koji su želeli obračun sa Srbijom. Atentat je odlično poslužio za pokretanje javnog mnjenja. Iako su činjenice govorile o nedužnosti srpske Vlade, jer bi se sve suprotno vodilo kao samoubilački veleizdajnički čin protiv svog naroda i države, ovaj povod za rat centralne sile morale su da iskoriste. Do današnjeg dana je ostala misterija ko je stvarni organizator Sarajevskog atentata.

Odluka o ratu bila je konačna i oblikovana je u dve carske prestonice već početkom jula. Sa objavom rata sačekalo se još tri sedmice kako bi Centralne sile stvorile što bolje uslove za otpočinjanje neprijateljstava, tj. da maksimalno prikupe snage, obmanu protivnika da se ništa krupno ne sprema i da utiču na povoljan razvoj međunarodne situacije. Tako je 23. jula Srbiji upućen ultimatum sa ponižavajućim uslovima u vezi sa istragom i utvrđivanjem krivice za ubistvo nadvojvode Ferdinanda. Zahtevano je da srpska Vlada uguši svaku publikaciju "koja draži na mržnju i prezrenje Austro-Ugarske Monarhije", da rasturi društvo "Narodna odbrana" i druga udruženja koja se bave propagandom protiv "velikog suseda", da ukloni iz vojske i državne službe sve oficire i činovnike koji su krivi za ovu propagandu i da smesta uhapsi majora Voju Tankosića. Istragu je trebalo da vode organi Vlade u Beču, što je i pravno i moralno vređalo nezavisnost Kraljevine Srbije.

Srpska Vlada sastala se iste večeri kada joj je uručen ultimatum i mogla je samo da zaključi da "ne ostaje ništa drugo nego da se gine". Pokazalo se i da sile Antante žele da izbegnu rat, pa su "savetovale" Srbiji da popusti u najvećoj meri. Srpski odgovor bio je konačno gotov 25. jula, kada je isticao rok ultimatuma. Odgovor Vlade u Beogradu bio je dostojanstven i krajnje popustljiv. Prihvaćeni su svi zahtevi, osim onog koji se odnosio na direktno mešanje bečkih organa. Nuđena je i arbitraža Haškog suda ili velikih sila. Ipak, austrougarska Vlada je odmah po dobijanju srpskog pisma prekinula diplomatske odnose, a poslanstvo se iz Beograda prebacilo u Zemun, na austrijsku teritoriju. Vlada u Beogradu je odmah po prekidu diplomatskih odnosa, 25. jula uveče, prenela svoje sedište u sigurniji Niš, naredila evakuaciju prestonice i objavila proglas o opštoj mobilizaciji.

Ratna 1914. [uredi]

Vlada Austro-Ugarske Monarhije objavila je, običnom poštom, rat Srbiji, 28. jula 1914. godine, tačno mesec dana od dana pogibije nadvojvode Franca Ferdinanda, u Sarajevu. Sutradan je objavljen ratni proglas Cara i Kralja (monarha Austro-Ugarske Monarhije) Franje Josifa, a istog dana je princ Aleksandar Karađorđević objavio svoj ratni proglas u kome je pozvao ceo narod pod srpsku trobojku: "Srbi, branite svom snagom svoje ognjište i srpsko pleme!" Srpsku vojsku, ukupno oko 400,000 vojnika pod komandom regenta Aleksandra i načelnika Vrhovne komande vojvode Radomira Putnika, činile su tri Armije pod komandom Petra Bojovića, Stepe Stepanovića i Pavla Jurišića - Šturma, kao i Užička vojska pod komandom đenerala Miloša Božanovića i trupe grada Beograda.

Iako se Srbija našla u izuzetno teškom položaju, možda najtežem u dotadašnjoj novijoj istoriji, njoj je malo ko mogao da pritekne u pomoć. Crna Gora je bila već tradicionalni saveznik Srbije, povezana osećajem zajedništva nacionalne svesti i istorijske sudbine. Prema ovim činjenicama je i odredila svoje držanje, uprkos nastojanjima Beča da je odvoji od Srbije i privoli na neutralnost., obećanjima da će dobiti veliku novčanu pomoć, zatim Skadar i delove Raške. Već 28. jula ujutru, Crna Gora je proglasila mobilizaciju, a 1. avgusta Narodna skupština na Cetinju jednoglasno objavljuje rat Austro-Ugarskoj, pozivajući da "zagrljena braća polete u sveti boj". Operacije crnogorske vojkse počinju 7. avgusta. Njena ukupna jačina bila je oko 45,000 vojnika, pod komandom Kralja Nikole i divizijara serdara Janka Vukotića.

Opšti napad na Srbiju austrougarska vojska otpočela je iz pravca Bosne, prelaskom reke Drine, 12. avgusta, pod vođstvom generala Oskara Poćoreka, komandanta austougarske Balkanske vojske. Prvo je u žestokim borbama odbačena srpska Treća armija, a zatim su napadnuti i drugi delovi srbijanskog i crnogorskog ratišta. Đeneral Stepa Stepanović kreće sa svojom Drugom armijom iz okoline Aranđelovca prema Drini ("Marš na Drinu") i kod sela Tekeriša započinje bitku koja se od 16. do 18. avgusta svom silinom rasplamsala na planini Ceru i 20. avgusta završila potpunim porazom austrougarske Pete armije. U dnevniku jednog vojnika Monarhije ostalo je zapisano pod 19. avgustom sledeće: "Armija je potučena i nalazi se u divljem, haotičnom bekstvu. Počelo je opšte bežanje. Jedna razuzdana rulja jurila je u bezumnom strahu prema granici".

U nezadrživom protivnapadu, srpska vojska prodire u Srem, a zajedno sa crnogorcima i u istočnu Bosnu. Austrougarska vojska imala je 23,000 poginulih i 4,000 zarobljenih vojnika. Srpske žrtve takođe su bile velike - oko 16,000 poginulih i ranjenih. Zločini nad civilima još od samog početka rata bili su nečuveni: u Mačvi,Jadru i Podrinju ubijeno je oko 4,000 staraca, žena i dece.

Kraći prekid operacija većeg obima bio je samo predah pred još teže borbe. Austrougarska Balkanska vojska popunila je svoj sastav i opremu, naročito pojačala artiljeriju i odmorila se. Od 8. septembra 1914. godine, vrši se konstantan pritisak na Drinu, pa se srpska vojska povlači iz Srema, gde je i inače doživljavala svakakve neprijatnosti od domaćeg civilnog stanovništva, pa i od srpskog, koje je na srpsku vojsku gledalo sa podozrenjem, kao na "gedže u opanku". Teške borbe vode se na planinama Gučevu i Mačkovom Kamenu, u zapadnoj Srbiji. Ovo dvomesečno rovovsko ratovanje po planinskim visovima zapadne Srbije naziva se Drinska bitka. Krajem septembra taj deo fronta je stabilizovan. Crnogorska kraljevska vojska prodire duboko u jugoistočnu Bosnu. Vukotićeve jedinice izbijaju na planinu Jahorinu, istureni delovi ulaze u varošicu Pale, nedaleko od Sarajeva, a 3. oktobra osvojena je i planina Romanija.Ipak, pred nadmoćnijom vojskom velikog suseda usledilo je povlačenje na desnu, srbijansku obalu reke Drine.

Treći snažan nalet austrougarske vojske usledio je 6. novembra na Drinskom frontu, ubitačnom artiljerijskom vatrom i odlučnim pritiskom iz sektora Srebrenica - Ljubovija.Žestok napad usledio je i sa položaja u Mačvi.

Želeći da speru sramotu iz prethodnih bojeva i ne žaleći žrtve, austrougarska vojska potiskuje srpske redove na celoj liniji fronta. Nedostatak artiljerijske municije preti katastrofom. Prva armija zadobija težak udarac. Situacija je na ivici ponora. Već 8. novembra u Valjevu održava se zajednička sednica Vlade i Vrhovne komande, pod predsedništvom regenta Aleksandra Karađorđevića. Vojvoda Putnik u očajanju spominje čak i sklapanje primirja. Nikola Pašić i regent Aleksandar traže borbu do kraja. Posle dramatične noći, prihvaćen je stav predsednika Vlade. "Saveznici", kao i do tada ostavljaju Srbiju bez ikakve pomoći.

Neprijatelj je snažan: zauzima Valjevo, Lajkovac, Obrenovac, Lazarevac, Kosjerić, Požegu,...Beograd ostaje bez odbrane i vojska Monarhije, 3. decembra u njemu održava trijumfalnu paradu. Sa vojskom odstupa i narod. Panika je na vrhuncu, nestašica hrane je razorna, glad je na vidiku, očaj se uselio u sve srpske domove. Pomoći niotkuda, Grčka odbija da isporuči 20,000 granata dok joj francuska Vlada ne uplati adekvatno obeštećenje. Treba podsetiti da su samo godinu dana ranije, 1913. srpska i grčka Vlada potpisale Sporazum o zajedničkoj odbrani u slučaju napada na jednu od zemalja potpisnica sporazuma. Iz Nemačke su poletele oduševljene čestitke savezničkoj Monarhiji. Srbija je na umoru, davno sanjani ideal "crno-žute" monarhije skoro je ostvaren.

Tog istog 3. decembra, kada je Beograd u neprijateljskim rukama, na ratnu pozornicu stupa slavni đeneral Živojin Mišić, koji je 15. novembra postavljen za komandanta Prve armije. Sa položaja zapadno od Gornjeg Milanovca iznenada prelazi u protivnapad. Mišić je povukao očajničke poteze: skratio je liniju fronta, dao vojnicima vremena za predah, nahranio ih i dramatično stavio pred izbor - ropstvo pod "Švabama" ili borba do poslednjeg čoveka. Iz Grčke konačno stiže artiljerijska municija. I vojvoda Stepa Stepanović i đeneral Pavle Jurišić - Šturm kreću u ofanzivu. Austrougarski front se pokolebao, povio, a zatim raspao.

Srpska ofanziva napreduje blistavo, neprijateljneprekidno odstupa ka Savi i Dunavu, ratna oprema je razbacana po srpskim drumovima, broj zarobljenika je ogroman. Jedan od njihovih vojnika piše u svom dnevniku: "Nismo mogli ni da zamislimo da su nam Srbi za petama. Po jarugama mnogo poginulih konja, razbacane robe, rublja, amovi, konzerve. Bežimo u panici. Talasanje i tiskanje na mostu, guranje i laktanje, drmanje i nered ne mogu se opisati". Beograd je oslobođen 16. decembra. Neprijatelj je potučen, rastrojen, pobeđen i definitivno proteran sa teritorije Kraljevine Srbije. Sve ove borbe poznate su pod jednim zajedničkim imenom Kolubarska bitka.

U savezničkim zemljama, uspešne bitke donele su Srbiji i Crnoj Gori priznanja i simpatije, i ne mnogo više od toga. Posebnu pažnju privlačio je veliki preokret u Kolubarskoj bici. Velike države počele su da cene tu malu balkansku zemlju koja je odbrambenim udarcima znatno poremetila neprijateljske planove i moralno ponizila slavno carstvo Habzburga. Srbija i sa njom Crna Gora, postala je važan deo savezničke koalicije.

O herojstvu srpske vojske najbolja svedočanstva ostavili su njeni neprijatelji. U visokim vojnim krugovima u Beču i Berlinu, procenjivano je da su snagu srpskoj vojsci davali i besprekorno obučeni i visokomoralno nadahnuti oficiri, a vojvoda Mišić ocenjen je kao najsposobniji srpski komandant. Za srpskog vojnika je isticano da je najbolji u odbrambenim bitkama, kada se bori "tvrdoglavo, aktivno i uspešno". Artiljerija je bila elitni deo srpske vojske "pošto raspolaže dobro obučenim i najinteligentnijim oficirskim sastavom".

Upade austrougarskih trupa u Srbiju tokom leta i jeseni 1914. godine, karakterisao je i okrutan postupak prema civilnom stanovništvu, koji se može okarakterisati i kao genocid na određenim područjima. Iako su na zauzetim teritorijama ostali samo starci, žene i deca, pa i oni u srazmerno malom broju, okupator je zatvarao i streljao veće grupe ljudi, ne gledajući na uzrast. Kada je potom srpska vojska oslobađala ove krajeve, nailazila je na tragove teških zločina. U izvršenju ovih nedela, čak i dobrovoljno, za šta ima gomila zapisa i svedočanstava isticali su se "Švabe koji govore naški", odn. Hrvati i bosanskohercegovački muslimani i sa kojima će taj isti narod samo nekoliko godina kasnije živeti u zajedničkoj državi. Đeneral Pavle Jurišić - Šturm je posle Cerske bitke izvestio: "Austrijska vojska počinila je u našim krajevima strahovita zverstva. Svuda po selima nalaze se omanje grupe pobijenih i unakaženih, većinom dece i žena. Vešana su i streljana i deca od 10 godina!!!"

RATNA 1915

Posle iscrpljujućih borbi i teških stradanja, Srbija je u proleće 1915. godine bila, kako je zapisao američki novinar Džon Rid, "zemlja smrti". Ratni napor bio je pretežak za Srbiju. U zemlji je vladala ogromna glad, nestašica životnih namirnica, stoke za vuču, sirovina, novca i radne snage, a oblasti u kojima su vođene borbe bile su razorene i popaljene. Najviše su bile opustošene izuzetno plodne oblasti Posavine.

Epidemije bolesti počele su da haraju još u decembru 1914. godine, a vrhunac su dostigle u februaru i martu 1915. godine. Pegavi tifus bio je smrtonosan. Bolnice su predstavljale mesta užasa. Ulice srpskih mesta bile su pune kola natovarenih grubo sklesanim mrtvačkim sanducima, a groblja su proširivana preko mere. Umrlo je više od 100,000 građana. Smrt je pokosila i četvrtinu srpskih lekara i bolničkog osoblja.

Inostrana pomoć, pre svega iz Engleske odlučujuće je doprinela da se epidemija zaustavi. Međunarodna humanitarna solidarnost bila je nemerljiva. Pojedinci, organizacije i Vlade osetili su potrebu da pomognu jednom malom narodu koji se prethodnih meseci pročuo po odlučnoj odbrani svoje slobode.

Posle obilaska fronta na Drini, američki novinar Džon Rid je napisao da se "dizao zadah da se čoveku smuči", da je hodao po mrtvima, tako mnogo ih je bilo. Ipak se čudio i "izuzetnom odsustvu gorčine svuda u Srbiji". Bio je u zemlji čudnovatoj, i zamrloj i živahnoj, u zemlji izmoždenoj ratom, a ipak izuzetno visokog borbenog morala. Džon Rid je ovako video Mačvu: "Ceo ovaj kraj je bio spaljen, opljačkan, a stanovništvo pobijeno.Nijednog vola nismo videli, a kilometrima ni čoveka.Prošli smo kroz mesta u kojima je trava rasla po ulicama i gde nijedno ljudsko biće nije više živelo". O valjevskoj bolnici, Rid je napisao: "Postojala je i strašna soba, puna ljudi, sa tifusnom gangenom, užasnom bolešću, od koje meso truli i kosti se mrve. Soba je puna ljudi bez nogu i ruku, ljudi kojima su trula lica i grudi. Smrt je dolazila u strašnoj agoniji."

Najveća ratna iskušenja tek su se nadvijala nad Srbijom. U septembru 1915. godine, u Sremu i u severoistočnoj Bosni, u južnom Banatu i zapadnoj Bugarskoj, prikupljala se združena vojska za napad na Srbiju. Svim ovim trupama, ukupno oko 800,000 savremeno naoružanih vojnika, komandovao je nemački feldmaršal August fon Makenzen, slavom ovenčani ratnik. Pripremana je velika koncentrična ofanziva protiv Srbije, uz učešće elitnih jedinica tri države: Austro-Ugarske, Nemačke i Bugarske.

Udružene nemačke i austrougarske trupe započele su napad 5. oktobra 1915. godine, snažnom artiljerijskom pripremom i malim desantnim akcijama. Sutradan je počelo forsiranje Dunava i Save. Osnovni pravac prodora ovaj put bio je usmeren iz pravca Banata, preko Dunava ka dolini Velike Morave.

Srbija je napadaču mogla da suprotstavi najviše 300,000 vojnika, ugl. starije dobi, razvučenih na oko 1,000 kilometara fronta. Srpskim armijama komandovali su vojvode Mišić i Stepanović i general Šturm. Vrhovna komanda nalazila se u Kragujevcu.

Prvu tačku najžešćeg udara predstavljao je Beograd. Grad je napadnut strahovitom artiljerijskom vatrom 6. oktobra. Tokom celog dana na Beograd se sručilo najmanje 30,000 granata, izuzetno visoke razorne moći. Prestonicu su pored redovnih trupa branili i civili, starci, žene i deca koji su uzimali oružje od poginulih vojnika. Major Dragutin Gavrilović prikuplja rastrojene jedinice i naređuje napad: "Obraz Beograda ima da bude svetao. Vojnici, junaci! Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja. Zato napred, u slavu. Živeo Beograd!"

Neprijatelj je napredovao, ali veoma sporo i uz velike gubitke. Za dve nedelje borbi, Makenzenove trupe ušle su tek 30 kilometara duboko u srpsku teritoriju. Bugari u napad kreću 11. oktobra, udarivši u leđa srpsku odbranu, ali su ostali prikovani na polaznim položajima. Nemački glavni Generalštab upućuje pojačanja sa francuskog bojišta. Srbi, razvučeni na tri strane, odstupaju korak po korak, a uz vojsku se povlači i narod. Desetine i desetine hiljada civila, sa decom natovarenom u kola ili u rukama, vukući i noseći ono što se moglo poneti, idu prema jugu, ne znajući gde će se zaustaviti. Srbija je predstavljala pokretnu masuizbeglica, bez krova i hrane, koja odstupa po jesenjem nevremenu i bespuću.

Neprijatelj je napredovao sve brže, ali je već izgubio petinu svojih snaga. Ipak je snaga odbrane kopnila, već odranije istrošena. Probijen je front u Makedoniji - Bugari već 19. oktobra izbijaju na Vardar, ulaze u Kumanovo i zauzimaju Skoplje. Srbi su tako odsečeni od Egejskog mora. I pored toga, srpska vojska odstupa u redu i neprijatelj ne uspeva da je opkoli. Srpsko vođstvo pokazalo se doraslo svim iskušenjima. Ostareli kralj Petar je na prvoj liniji fronta. Njegov sin je na položaju sa običnim vojnicima. U Berlinu uzalud iščekuju srpsku ponudu za kapitulacijom. Na sednici Vlade od 29. oktobra u Kruševcu, kojom je predsedavao regent Aleksandar, usvojena je odluka: "da se ima istrajati do kraja u dosadašnjoj politici". Iako i sile Antante očekuju da Srbija pristane na separatni mir, srpski moral je bio veći od svih iskušenja. Izlaz je tražen u svim pravcima, osim u kapitulaciji.

U prvoj polovini novembra 1915. godine, srpske trupe i narod slivaju se na Kosovo.Vlad ai Vrhovna komanda odlučuju da se izvrši povlačenje do albanske obale. O tome su obavešteni saveznici i traži se pomoć u hrani i opremi. Pašić ni jednog trenutka ne sumnja u krajnji uspeh: "Nakon povlačenja, mi ćemo za mesec dana imati vojsku od 250,000 ljudi, dobro opremljenu, obučenu i naoružanu, koja će moći, u društvu sa saveznicima, ne samo isterati neprijatelja sa Balkana, već ga i uništiti".

Vrhovna komanda izdaje naredbu za povlačenje 25. novembra 1915. godine. Spas je viđen u istrajnosti, strpljenju i krajnjoj izdržljivosti celog naroda. Vojska je bila u rasulu, neverica i očaj pretili su potpunim rastrojstvom. Glad je harala, bekstva su bila svakodnevna. Iskušenja povlačenja preko albanskih planina i bespuća i strah od nadolazeće zime nisu svi izdržali. Razočarenje zbog izostanka savezničke pomoći pratilo je teško mirenje sa mišlju da borbu treba nastaviti van otadžbine. Ispred je bio nadmoćniji neprijatelj, a iza leđa šiptarske komite koje su sprečavale ulazak u sela gde se mogla naći hrana i topao konak.

Vlad aje u Skadar stigla 28. novembra, a Vrhovna komanda 6. decembra. Muke su bile prevelike, stradanja neizdrživa, neopisiva. Albanske planine postale su masovna grobnica neprebrojanih ljudi, neizbrojanih sudbina, neostvarenih životnih snova. Ostale su zauvek rasute kosti desetina hiljada pomrlih od gladi, iznemoglosti, zime ili šiptarskih kuršuma.

Sredinom decembra, dolaskom na albansku obalu, okončana je tek prva etapa stradanja. Ni dovoljno hrane, ni savezničkih brodova nije bilo. Smrt od gladi je kosila. Nešto hrane blagovremeno je stiglo samo u luku Drač. Regent je molio ruskog cara za pomoć i naglašavao da je reč o opstanku srpske vojske. Konačno su saveznici, posle dramatičnih izveštaja o propadanju vojske i naroda, odlučili da učine sve što mogu kako bi spasli srpsku vojsku. Postepeno je stizalo sve više hrane i sanitetskog materijala. Pripreme za evakuaciju Srba sa albanske obale počele su 29. decembra, a 8. januara 1916. godine, odlučeno je da se vojska prebaci na grčko ostrvo Krf.