judo

ISTORIJA DŽUDA

Džudo se razvio iz azijskih, prvenstveno iz kineskih borbenih veština. U feudalno doba u Japanu su se vežbale mnoge ratničke veštine. Ju jutsu je bila jedna od njih. To je bio sistem napada, koji je uključivao bacanja, udarce rukama i nogama, gušenje, savijanje i uvijanje protivničkih zglobova ruku i nogu, kao i odbranu od njegovih napada.

Za vreme Jigoro Kana, osnivača džuda, mnogo je škola delovalo u Japanu i mnogi su učitelji pokazivali svoje ju jutsu veštine. Nije međutim pri tome bilo nekih vodećih pravila. Često se, gledajući pojedine zahvate, nije znalo da li su oni ispravni.Tada je Jigoro Kano počeo da proučava osnove koje se primenjuju kada se udari protivnik, kao i kada se baci. Nakon pažljivog proučavanja otkrio je načelo koje sve prožima, a to je: najveći učinak psihičke i fizičke energije. Nakon toga Kano je izabrao tehnike koje odgovaraju tom načelu, a ostale odbacio. Sastavio je tehnike u grupe i takav novi, celovit sistem fizičkog vaspitanja nazvao Judo. ''Ju'' znači uvežban, blag, a ''do'' put.

Judo, osim tehnika koje se primjenjuju prema utvrđenim pravilima u sportskoj borbi, sadrži takođe i samoobranu i udarce. Džudo prema Kanu nije samo veština napada i obrane, nego je i način života. Kano je 1882. godine u Tokiju otvorio školu za proučavanje džuda koju je nazvao Kodokan. Mnogi japanski učitelji yu-jutsu osporavali su džudo. Četiri godine nakon osnivanja Kodokana trebalo se kroz borbe odlučiti ko će postati učitelji samoobrane u policiji. Petnaest najboljih majstora jijutsu suprostavili su se petnaestorici pripadnika Kodokana. Rezultat je za njih bio porazan. Trinaest borbi dobili su džudaši, a preostale dve su bile neodlučene. Bio je to potpuni trijumf džuda nad ju-jutsom. Dokazavši tako prednost džuda, godine 1887. pripremio je takozvani kyu sistem za obuku početnika u pet razvojnih grupa i postavio osnovna načela džuda:

*

načelo koncentracije energije - sva psihička i fizička energija treba da se usmeri na zahvat koji se izvodi
*

načelo popuštanja - omogućava osim sopstvene snage korišćenje i protivnikove, kada on, na primer, gura ili vuče. Nije uvek uspešno i primjenljjivo
*

načelo pravovremenosti - tehniku treba izvesti u trenutku koji je najpovoljniji za njeno izvođenje (tajming)
*

načelo neravnoteže - pre izvođenja neke tehnike, protivnika treba uravnotežiti tako da ne može uspešno da promeni svoj položaj, odnosno položaj svoga težišta
*

načelo najvećeg učinka - svaku tehniku treba izvesti na najbolji mogući način, a to se postiže samo dugotrajnim vežbanjem
*

načelo etike - izvan strunjače džudaš ne napada, on se samo brani. Treba se s poštovanjem odnositi prema trenerima, saborcima i protivnicima i ponašati u skladu s načelima koje vladaju u pristojnom društvu.

Početkom 20. veka džudo u Japanu postaje temelj fizičkog vaspitanja. Mnogobrojni japanski treneri širili su džudo po svetu, pa je on vremenom stekao veliku popularnost. Danas se džudo trenira u svim vojskama i policijama širom sveta. Evropski džudo savez (EJU) osnovan je 1948. godine, a 1951. godine Međunarodni džudo savez (IJF). Pravila borbe su standardizovana 1951. godine.

JUDO UNIFORMA

Judogi ili judo uniforma se sastoji iz joi (gornji deo), i shitabaki (donji deo, pantalone), i obi (pojas). Jedan od takmičara nosi belu uniformu, a drugi plavu. Tradicionalno oba takmičara nose belu, ali od 1997. Internacionalna judo asocijacija se odlučila za plavu.

Ovo je napravljeno zbog posmatrača (gledalaca), da bi razlikovali takmičare. Sada je lakše videti kada jedan od takmičara baci drugog na pod. Plavi judogi je prvi put korišćen na Olimpijadi u Sidneju 2000. godine. Postao je standard na Svetskom prvenstvu sledeće godine i drugim većim takmičenjima.

PRAVILA

Judo meč je borba između dva čoveka, na kvadratnoj strunjači dimenzija od 8 do 10 m po stranici. Na meču su prisutni: glavni sudija i dva pomoćna.

Svaka od 67 tehnika bacanja i 29 tehnika hvatanja može biti iskorišćeno za pobedu. Bodovanjem se nagrađuje precizna tehnika. Najveći bod je ipon, tj. kada bacite vašeg protivnika tako da on u potpunosti leđima dodirne strunjaču. To odmah završava meč, slično kao nokaut u boksu.
Drugi način da završite meč je da naterate protivnika da kaže maitta (predajem se), ili da udari rukom dva puta po strunjači ili po svom telu. Poen možete postići veštim napadom i ako on ne donosi ipon. Sudeje nagrađuju poenom u zavisnosti od toga koliko su ti pokreti dobri, od wazaari, do yuko i koka. Dva wazaari-ja daju jedan ipon i to završava meč. Yuko i koka ne donose ipon., ali akumulacija loših poena daje pobednika.

Do ipona možete doći i držeći vašeg protivnika na strunjači više od 25 sekundi ili njegovom predajom. Posle 20 sekundi računa se wazaari, posle 15 sekundi računa se yuko, a posle 10 sekundi se računa koka.

Poeni se dodeljuju ne samo za dobar potez, nego i negativni potezi vašeg protivnika, kao što su izlazak sa strunjače, neaktivnost i odbijanje da se bori. Ilegalne ili opasne tehnike mogu dovesti do diskvalifikacije. Postoji više nivoa prekršaja. Najmanje opasan je shido, ali kada se izvede dva puta računa se kao opasniji chui, još opasniji je keikoku. Ako su poeni izjednačeni na kraju meča, trojica sudija odlučuju o pobedniku dižući zastavice, signalizirajući ko se po njihovom mišljenju bolje borio.

Ono šta utiče na sudije je nepisano pravilo koje pokazuje koliko poštuješ protivnika. Takmičari se naklone sedam puta pre i posle meča, savijajući svoj gornji deo tela napred pod uglom od 30 stepeni. Oni se naklone kada uđu ili napuste takmičarski prostor, pre, za vreme i posle održanog meča. Kada je suočen sa protivnikom pre i posle meča i kada sudije objave rezultate meča.